Ispovest Biljane Sečivanović: Nikad više neću voleti do kraja

Lepa „grandovka“ nije dopustila da je slome nesrećne ljubavi, bolest i smrt sestrića koja se dogodila na dan rođenja njenog sina. Ponosna je samohrana majka koja čeka da objavi prvi album, otvori salon za manikir i konačno nađe čoveka koji će njeno dete voleti kao svoje.

Iako nije opširna, biografija Biljane Sečivanović, pevačice i zvezde „Granda“, do sada je već ispunjena velikim ljubavima, tragedijama, bolestima, smrću. Za razliku od mnogih, Biljana se ponosi svojim poreklom sa sela, kao i statusom samohrane majke na koji se, nažalost, još ne gleda blagonaklono i sa razumevanjem. Priču o sebi prosula je direktno iz duše, ne krijući i ne stideći se svojih promašaja, kao ni suza koje bi joj se tokom razgovora povremeno omakle. Život koji ne miluje prvo su na svojoj koži osetili njeni roditelji i priča o Biljani počinje od njih.
− Moj tata je bio ratno siroče, odgajio ga je ujak u velikom siromaštvu. Vrlo rano je počeo da radi u rudniku, prodavao lilihipe po vašarima, već u 18. godini se oženio mojom mamom koja je imala 16. Živeli su u zemljanoj kućici, veličine četiri sa četiri, u Mrčajevcima. Bukvalno su krenuli od jedne viljuške i noža i slamarice na kojoj su spavali. Dobili su dete, ona je sa bebom na leđima išla da nadniči, a tata da kopa. Tada je odlučio da ode u Nemačku, da se izvuku iz gliba, a imali su već dvoje dece. Mene su dobili posle 15 godina, neplanirano, i to u Nemačkoj. Vratila sam se sa mamom u selo kada mi je baka umrla jer nije imao ko da se stara o bratu i sestri, tada sam imala godinu dana. Tata je ostao još par godina, onda su sazidali kuću koju sada imamo. U Mrčajevcima sam odrasla. Do prvog razreda sam baš bila nemirna. U petoj godini sam uzela sestrin neseser sa šminkom i namazala se ruževima i senkama, ali i crvenim lakom za nokte po licu, rukama, nogama. Bila je nedelja, aceton nije mogao nigde da se kupi, mama je taksijem išla do grada da kupi nekoliko boca. Jedva su me očistili. Bila sam prava „ženskica“ odmalena. Zahtevala sam da mi mama kupi suknjicu sa resama, kao što je nosila Brena i pevala sam „Sitnije, Cile, sitnije“, „Mile voli disko“. Imali smo nezavršenu dnevnu sobu sa balkonom i to mi je bila pozornica. Obuvala sam mamine štikle koje sam krivila, dezodorans mi je bio mikrofon. Dobila sam zaslužene batine koje se pamte kada sam otišla da spavam kod drugarice iako nisam smela. Tada nije bilo telefona, digla se panika, nema deteta. U školi sam se smirila, stigle su obaveze, ali i prva simpatija. Bio je to dečak koji mi je nosio torbu jer sam do škole pešačila dva kilometra. Prvi leptirići su mi se desili u sedmom razredu. Letela su pisamca, ja njemu: „Sviđaš mi se“, a on meni: „Hoćeš da se vidimo kod česme?“. U to vreme je četvrtkom bio bioskop u Mrčajevcima, mama i tata prvo vide koji se film daje, pa koliko traje, onda izračunaju kada da se vratim kući. Ako zakasnim, čeka me zabrana, mesec dana bez izlazaka. Tada sam se prvi put i poljubila, naivno − kad se setim, smešno mi je. Tata me je vodio i na igranke. Bila sam mala, sitna, žgoljava, imala sam uvek dugu kosu. Slušala sam „New Kids on the block“, Madonu, „Hari Mata Hari“, „Parni valjak“, „Plavi orkestar“, „Ruž“, odlepile smo bile za Vukom, a od narodnjaka Brenu i Cecu.

MOJ PRVI ŠATOR

Snovi devojčice da jednog dana bude stjuardesa ili turistički vodič ostali su neostvareni, jer nije učila engleski jezik. To je presudilo kada je birala srednju školu.
− Upisala sam se u ekonomsku školu u Čačku. Nosila sam pisaću mašinu dva kilometra do autobuske stanice, plus torba, pa na autobus do Čačka. Stizala sam ranije, pa smo se okupljali u hotelu HB, gde smo pili kafu pre početka škole. Tada sam počela i da pušim, krila sam to kao zmija noge, čak i kad mi je mama nalazila duvan u džepu. Kupovala sam meki „bond“ kao i moj brat, da bi pikavci bili isti. Sedenje u kafićima mi se osladilo, pa sam nanizala gomilu neopravdanih. Onda je razredna pozvala oca. Sve je opravdao. Pitao me zašto nisam lepo ostajala kod kuće, bila od koristi ili bar učila, kad već nisam išla u školu. Ipak, nikad nisam imala zaključenu jedinicu. Žao mi je što nisam studirala jer sam bila kapacitet.
Pevačko vatreno krštenje desilo joj se pred maturu, pod svatovskim šatorom u Topoli.
− Bilo je mnogo pevača, uhvatila me panika. Nisam mnogo pevala, a vratila sam se kući sa velikim novcem, oko dvesta maraka. Svima sam kupila poklon, a sebi ravne i jedne cipele sa tankom, visokom štiklom, da učim da hodam na njima. Odmah zatim sam krenula da radim sa orkestrom svadbe i veselja, u kafane nisam htela. Imala sam fobiju od gostiju, da li će me cimati. Mrzela sam epitet pevaljka, to mi je bilo tako jadno, nisko, ponižavajuće. Mnogo sam suza prolila zbog toga. Od jedne svadbe mesečno imala sam za mesečnu kartu, džeparac, a pomagala sam i roditeljima. Išla sam sa njima u Novu Varoš i Priboj na pijacu, da prodajemo voće i povrće.

KAD VOLIM, VEŽEM SE KAO ČIČAK

Odluku da se bavi muzikom podstakle su emocije. Probudio ih je harmonikaš u bendu sa kojim je nastupila jednom, na proslavi Osmog marta, još kao učenica.
− Zbog njega sam i počela da radim. Bila je to prva ljubav, velika i obostrana, bio je moj dečko. Čekala sam da se vrati iz vojske, posećivala ga svakog drugog vikenda u Zaječaru. Obožavali smo se. Nažalost, njegovim roditeljima je smetalo što sam pevačica, nisam im se dopala, iako je veridba već bila dogovorena. Razišli smo se posle tri godine. Užasno mi je bilo teško, patila je sa mnom i moja mama, prolila sam suza i suza, mnogo vremena mi je trebalo da ga prebolim. Tada sam sebi rekla da nikada nikoga neću voleti bezgranično, da neću davati celu sebe, ostavljaću prostora za povlačenje. Otišla sam u Austriju i tamo sam doživela novu ljubav. I on je bio momak iz benda, klavijaturista Bojan. Kad volim, vežem se kao čičak, ali ni ta veza nije uspela. On ima dete iz prvog braka, a hteli smo zajedničko. Pokušali smo, ali bez uspeha. Imala sam operaciju jajnika i materice, mnogo komplikacija. Na kraju sam mu rekla: „Idi, nađi nekog ko će ti roditi sina“. Dok smo bili najsrećniji, nije tražio da se venčamo, a kada je krenulo po zlu hvatao se za slamku, mene je to zabolelo, odbila sam. Papir mi ne znači ništa i razišli smo se posle devet godina. Ginekolog mi je stalno govorio da promenim petla. Kada sam prestala da pijem lekove i sve lađe mi potonule, upoznala sam čoveka koji nije iz muzičke priče i zatrudnela s njim. Plakala sam i pitala se da li je moguće da mi se ovo dešava? Nisam uspela da podarim sina čoveku koga sam volela i želela, a sad sam zatrudnela sa drugim. Bila sam stravično tužna, bilo mi je teško, a još sam radila sa bendom u kome je bio Bojan. Kada sam im rekla da ih napuštam jer sam trudna, on je bukvalno pao sa stolice. Pitali smo se kako i zašto se to desilo, na kraju mi je rekao: „Teško mi je, da se ne lažemo, jer dete nije moje, ali treba da rodiš. Pazi se, a i mi ćemo te čuvati.“ Moji su bili srećni, ali u panici da daleko od njih ne napravim glupost, jer nisam zatrudnela sa dečkom koga sam toliko volela.

U SENCI SMRTI

Život i smrt se prepliću na čudne načine. Kod Biljane su se ukrstili u vreme njene trudnoće.
− Trudnoću sam iznela na hormonima, moj operisani grlić materice nije omogućavao serklaž, ali sam i dalje radila do sedmog meseca i bila na štiklama od deset centimetara. U to vreme se moj sestrić Nikola borio sa opakom bolešću, sestra je morala da operiše kičmu, kao posledicu spavanja na stolici uz pločice, uz krevetiće u bolnici. Ja sam se bavila detetom, duša moja, tad je već bio na „trodonima“, imao je stravične bolove. Kupala sam ga i gledala užasne prizore. U osmom mesecu trudnoće sam morala da se vratim u Austriju jer sam po zakonu morala da budem blizu bolnice u kojoj sam potpisala da ću se poroditi. Znala sam da će biti dečak, a ime Mateja mu je dao Nikola, po svom drugu. U devetom mesecu sam sama krečila stan, pomagao mi je Bojan, moja bivša ljubav. Tada su ga nazvali moji roditelji da bi izbegli da mi direktno kažu da je Nikola umro. Ceo kraj se orio od mojih jauka. Mislila sam da će izdržati, da ću stići da dođem da ga vidim i da vidi brata. Te noći sam dobila bolove i porodila se. Ujutro kad sam im javila da sam se porodila upravo je kretala posmrtna povorka. Nisam mogla da se radujem detetu koje sam toliko želela i iščekivala, niti bilo ko od mojih. Nismo mu nijedan rođendan slavili kako treba, nije bilo muzike, ničega. Čim sam došla iz Austrije, odmah sam otišla na groblje, ponela sam i Mateju da ga Nikola vidi, makar sa neba. Za Mateju su se svi vezali, a onda mi se i sestra razbolela od karcinoma. Naterala sam je da se bori. Lomila se da li da ide tamo gde joj je otišlo jedno dete, ili da ostane ovde gde je drugo. Rekla sam joj: „Ne dozvoljavam ti da umreš.“ Preživeli smo hemiju, zračenje, porasla joj je kosa, sada su nalazi dobri. Nisam davala nikome da ispolji tugu, ponašali smo se kao da je sve u najboljem redu. Ko to nije doživeo, ne može da zamisli.



MOJ SIN MATEJA

Kada je donela odluku da bude samohrana majka, Biljana se suočila i sa okrutnošću primitivne sredine.
− Bilo je komentara da nosim kopile, što me je bolelo. Nije moj Mateja kopile, ima on mamu i tatu, samo ga nisam izvela na trg da ga svima pokažem. Meni je trideseta bila blizu, lečena sam od steriliteta, niko od tih ljudi ne bi sutra plakao što bih bila sama u starosti. Bila sam ponosna trudnica, išla sam dignute glave sa svojih 25 kilograma viška. Kako je stomak rastao, sve mi je bilo lepše i lepše. Svima sam zapušila usta, ja ne živim s tim ljudima, neće ga oni ni hraniti, ni oblačiti, ni školovati. Otkako sam majka, postala sam mnogo emotivnija, ranjivija. I pre sam neizmerno volela i sestrinu i bratovljevu decu, ali ovo je sada neopisivo. Dok sam bila na „Farmi“, duša mi se cepala zbog Mateje i izašla sam na vreme, pred njegov rođendan. On se sa tatom viđa često, kao i sa bakom i dekom po ocu, od kojih nas deli baš velika kilometraža.
Od budućnosti Biljana nema iracionalna očekivanja, kao ni od statusa zvezde koji gradi na svoj način.
− Na sreću, ne izgledam loše za svoje godine. Nisam za karijeru po svaku cenu, putem afera. Idem težom solucijom, korak po korak i to je sigurnija varijanta. Mnogi su mi rekli da moram da budem bezobraznija da bih uspela u ovom poslu. Nisam naučila da budem takva. Cilj mi je da izdam prvenac, CD sa mojim pesmama, a jednog dana da imam svoj manikirski salon. U Austriji sam se bavila manikirom, dogradnjom i izlivanjem noktiju, završila sam kurs i radila u salonu.

EPILOG LJUBAVI

− Sa Bojanom sam bila u vezi donedavno. Sada sam opet sama. Prećutala sam svima da nismo zajedno, vi ste prvi kojima to priznajem. Život nas je razdvojio, emocije su se istanjile. Na „Farmi“ sam shvatila da razmišljam samo o detetu, nijednog trenutka nisam pomislila gde je on. Bio je to alarm, znak da ne treba da ga mučim. Seli smo i razgovarali, tako se završila ljubav posle 13 godina. Volela bih da jednog dana imam kvalitetan brak, a ne brak pa razvod za godinu dana, samo da se kaže da sam bila udata. Papir mi ništa ne znači. Kada budem shvatila da mogu da živim s nekom osobom koja će se korektno ponašati prema mom detetu, moći ću da stupim u brak.

Miroslav Ilić

− Znala sam i ko je Miroslav Ilić i šta je, da važi za našu ikonu, ali ga nisam poznavala. On se uvek trudio da pomogne i bio je tu kad god je trebalo. Predstavljao je Mrčajevce u najboljem svetlu. I ja ću svaki put kad budem u mogućnosti pomoći svom mestu, jer volim odakle dolazim i ljude odatle. Tata će mi postaviti brvnaru u našem dvorištu, kao one na Srebrnom jezeru. Čeka me da na leto izlijem temelj, dovedem vodu i struju, pa ću na očevini imati gde da dođem, da pobegnem kad zaželim svoj mir